Међународни фестивал позоришта за децу - Суботица Међународни фестивал позоришта за децу - Суботица

Новости

24 септембар 2022

Људско лице иза маске вука

Назад...
Људско лице иза маске вука

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПОЗОРИШТА ЗА ДЕЦУ СУБОТИЦА

Представа „SCOOOOOTCH!“ Амели Поирије (Les Nouveax Ballets du Nord – Pas de Calais Lille) била је веома специфична у програму 29. међународног фестивала позоришта за децу Суботица. Већ сами наслов написан великим словима, упућујући и интерпункцијским знаком да је реч о узвику, као да упозорава. Но, нема разлога за страх. Игра коју су приказале три девојке из Француске све је само не опасна.

„SCOOOOOTCH!“ је готово и једина реч која се изговара у представи Амели Поирије. Узвикује, игра са дужинама њеног самогласника, различитих интонација и акцената првих и последњег сугласника, обликујјући нешто налик певајућој верзији говора. Као да то изговарају мала деца са себи својственом упорношћу и доследношћу на ниову великог броја неуморних понављања.

На плану разумевања, генерације које су имале прилике да раде или се играју код својих родитеља у канцеларијама, реч из наслова и током представе не само да неодољиво подсећа на познату марку селоте(ј)па (Scotch), него и јесте реквизит који на сцени и у рукама извођачица повезује низ предмета, означава делове простора за игру, а понекад се и од његовог одлепљивања и залепљивања прави посебан доживљај - музика. А цела изведба француских уметница и јесте конципирана тако да буде без наратива. Она је готово у потпуности неспутана игра (сем њеног сценског облика који је држи у границама простора и публике која на крају чак буде и позвана у њега). Физичке карактеристике перформанса подразумевају многе акробације и жонглирање са предметима попут метли и штапова разних дужина, што упућује и на елементе циркуса. Као један од доследније употребљених елемената театра, свакако је музикалност, обликовање звука овог необично живог догађаја, који својим ритмичким и гласовниим матрицама зна да се преобрати у праву мелодију, оду детињастој игри одрастања.

Тиан Гомбо – „Нацртани човек“ из Шпаније, имао је веома запажен наступ на 29. међународном фестивалу позоришта за децу Суботица. Представа „Нове ципеле“ Жордија Палета и Пуига, са амбијенталном музиком Оскара Роига, на неколико „дасака“ и кутија сведеном сценографијом и дизајном лутака од ципелица Исе Сото, у главној улози приказују дечака на путу до реке, а заправо на путу упознавања света око себе и властитог живота као авантуре. Тиан Гомбо у улози аниматора и наратора, од првог тренутка се са много непосредности, топлине, нежности и спонтаности обраћао се публици, развијао сценографију, која се попут столарског метра са једног места развијала цик-цак у простор просценијума. Све ближе гледаоцима водио је и дечака у облику ципелица са телом од кутија, које су на другим местима уједно биле и куће и зграде, док су на путу до реке „ницала“ дрвећа у виду „косе“ у чарапама, да је било готово медитативно искуство слушати га и гледати, у суптилном интензитету светлосних и звучних стимулуса који су уносили мир у салу позоришта, да сам неколико пута, попут детета у окриљу меког ћебета и гласа који ми чита неку причу, био на граници да се успавам.

„Јанко Борсем“ Сардара Тагировског, Луткарског позоришта „Бела Кевер“ из Мађарске, представа је заснована на народној традицији румунских Мађара, надограђена кроз жанр научне фантастике. У њој је главни јунак мали Јанко којем је величина главна снага. Он на нивоу честица и субатомских квантума тражи пролаз између светова и проналази га, бескрајно се забављајући што наилази на разноразна створења и савлађује их, домишљатошћу и покретношћу свог тела.

Представа „Јанко Борсем“ веома је амбициозна у смислу да се научна фантастика као жанр заснива на ефектима у које верујете без поговора. На луткарској сцени, глумци-аниматори, иако обучени у неку врсту свемирских одела и иако наступају не кријући се у сенци (уводна сцена разоктрива позоришни механизам, усложњавајући однос према театарским конвенцијама – илузији живота лутке, на пример), ипак представљају посредника у доживљају фантастичне саге Јанка Борсема.

Продукција Луткарског позоришта „Бела Кевер“ је веома посвећена детаљима универзума будућности, како се то посматра кад су у питању интергалактичка путовања, светлосним и звучним ефектима, музици, анимацији борби, сценског простора час налик унутрашњости свемирског брода, час налик галаксијама. Прича је ипак била и остала веома апстрактна у смислу пренесених значења, метафора којима се Јанко користио, ни са његовим емоцијама нисам био баш на ти, па ми је остала удаљена ова представа од личног доживљаја, а нисам осетио баш ни у публици колико је сем површне чулности успела да комуницира са осталим гледаоцима.

Пре представе „Вук са мирисом бобица“ Тамаре Кучиновић, Дјечијег позоришта Република Српска, скоро да сам се онесвестио, испоставило се да сам се разболио, па вам њен приказ дајем путем видео снимка. И одмах да кажем, да, чудно је, осећао сам дистанцу и хладнокрвност која ми је помогла да сагледавам и процењујем детаље. Изостао је пријем свих оних ствари које добијеш ушушкан у позоришно крило, шум у публици и могућност разгледања унаоколо, што није нужно квалитет више у приказу представе, колико у искуству које се делило са извођачима на сцени и људима у сали. Тога до даљњег није било, па нећу више ни писати о томе.

Било како било, „Вук са мирисом бобица“ Тамаре Кучиновић је свакако једна од најлепших представа за децу коју сам гледао. Врло комплексна и не без мана, али пођимо редом.

Питао сам се откуд вук на сцени. Вучица. Захваљујући детаљном крзненом костиму, све са ушима и њушкицом Зденке Лацине, глумица је стварно деловала тако, као вучица. Сценографија Алене Павловић са симетричним распоредом стабала са обе стране је откривала ову животињу у срцу шуме, испреплетену са јесењим лишћем које је још увек падало, са амбијенталним осветљењем које је сугерисало интиму и минималистичком, клавирском композицијом Марка Луцијана Храшчанеца, сонатом коју сам пожелео да чујем и без позоришне представе. Дакле, једно поптуно чулно, ликовно, музичко-сценско дело, чија чаролија, тако, помало отрцано да се изразим, није престајала све до краја, а свашта се ту још издешавало.

Но, да се вратимо на мисаони ток, питање, зашто вучица и зашто се у првој сцени чудила својим шапама и канџама (уз примедбу да је нарација, глас из оф-а, у многим тренуцима представе била сувишно средство, сводила је сценску радњу на илустацију)? Како је било упознати њено порекло, природу њене трансформације у опасну животињу и шта о свему томе може рећи њено друштво – прошло, људско, због којег се променила, и садашње, шумско, због којег је почела да се осећа прихваћено, па и сама себе да прихвата? Зашто нам пријатељи служе не само да упознамо нешто или неког другог, него и сами себе? Да ли вук може да представља симбол снаге и слободе, а да не буде и симбол самтоњаштва, зверске крвожедности и опасности од ње? Шта је било са чопором? А шта је тајна и колико нам она значи у животу погођеном трауматским искуством?

Покушајем да се одговори на свако од ових питања и даље се не би исцрпило са колико пажње их је постављала представа Дјечијег позоришта Републике Српске, у продукцији која је пленила сваким својим аспектом. Браво и за глумачки ансамбл, „невидљив“ иза маски вука. Шта нам значи показати људско лице, још је једно питање које ће да ме прати после.

Игор Бурић

Назад...
  • Од лутке до сенке
    27 септембар 2023

    Од лутке до сенке

  • У позоришту и на прузи
    25 септембар 2023

    У позоришту и на прузи

  • Завршен 14. Форум за истраживање позоришне уметности за децу и младе у Суботици
    22 септембар 2023

    Завршен 14. Форум за истраживање позоришне уметности за децу и младе у Суботици

  • Пети дан 30. Међународног фестивала позоришта за децу Суботица
    22 септембар 2023

    Пети дан 30. Међународног фестивала позоришта за децу Суботица

Међународни фестивал позоришта за децу - Суботица