Čarolija pozorišne igre

MEĐUNARODNI FESTIVAL POZORIŠTA ZA DECU SUBOTICA

Mislim da je pozorište za decu i mlade jedini program današnjice posle kojeg roditelji ne moraju ništa da kupuju svojim potomcima. Nema merčova (robe), nema prodakt plejsmenta (reklama) u predstavama. Čak su i ulaznice besplatne na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici, u organizaciji ovdašnjeg Otvorenog univerziteta.

A upravo o tako nečemu, kupovini, govorila je prva predstava u takmičarskom programu, „Velika tvornica riječi“ koju je po delu Agnes de Lestrade, uz dramaturšku pomoć Bruna Margetića režirala Morana Dolenc (Kazalište „Mala scena“, Hrvatska). Ova predstava govori o prijateljstvu dečaka i devojčica, pa i nenapadnoj romantičnoj naklonjenosti u najmlađem uzrastu, kroz prizmu neoliberalnih odnosa, u kojima je prilično sve neki fol i reklama. Metafora toga je velika tvornica reči, izvedena na marionetskoj sceni unutar predstave, koja je po zamahu šira, gotovo renesansna po formi svojevrsne putujuće trupe, koja uključuje glumce i kao naratore, ne samo animatore, kao i živu muziku.

Upravo muzika, odnosno naratorka Buga Marija Šimić, operska pevačica po vokaciji, plenila je najviše. U toj meri da sam čuo i posetioce kako posle predstave razmenjuju replike u maniru operskih arija.

Koliko odrastanje može biti teško, pa i strašno, od pamtiveka nam svedoče bajke, po mnogim teoretičarima inicirajući decu u realnost života odraslih. Jedna od takvih bajki je i Pepeljuga koja je u verziji viđenoj na Festivalu u Subotici zaista oduvala prašinu sa prastare priče i dala joj novo ruho horor priče sa hepiendom.

Luana Gramenja (dramaturgija i režija) i Frančesko Givone (scengrafija i dizajn lutaka) u Pozorištu „Zakes“ Pepeljugu je oživela isprva po uzoru na bunraku lutkarski teatar, što je pojačavalo doživljaj njene instrumentalizovanosti, da bi njenu ulogu preuzela glumica nakon emancipacije od maćehe i zlih sestara, prikazanih kroz transfomaciju iz tri podjednako uverljivo živopisne lutke gavrana.

„Pepeljuga“ iz Italije predstava je koja pleni atmosferom, vizuelnim scenskim efektima i muzikom, koji dodatno podstiču čula i dočaravaju svu magiju pozorišta.

„San vile Mol“ Reke Sič, uz scenografiju i dizajn lutaka Eržebet Čonka, Lutkarskog pozorišta „Harlekin“ iz Mađarske, čista je animirana igra kakva se danas na scenama sve ređe viđa, usled razvoja savremenog pozorišta i sve veće kombinacije stilova, žanrova i tehnika, kao i usled češćeg razotkrivanja mehanizama unutar pozorišta, „iza zavese“. Međutim, „San vile Mol“ dokazuje da kada je predstava čestito urađena, ne mora po svaku cenu da bude u trendu sa najnovijim kretanjima.

Sasvim u skladu sa tim što je rečeno, vila Mol izgleda kao moljac, a tako se i ponaša, preturajući po starinama tavana. Kada pokuša da sastavi avion, podseća i na Egziperijevog Malog princa, a uskoro joj društvo počinje da pravi gusenica Dur. Njih dvoje pravi su muzičko-scenski par – Mol kao romantični, lirski junak, a Dur kao žovijalan, epski lik. Zaplet predstavlja pojava ptice koja ih obleće u potrazi za hranom za svoje ptiće. Uz bogatstvo slojeva i značenja priče, glavni znak predstave je letenje i metamorfoza, odrastanje, a animatori štapnih lutaka (javajki) i ginjola sa okidačem (gan papet), rade odličan posao oživljavajući ih iz senke.

Iz Malog pozorišta „Duško Radović“ (Beograd), na Festivalu u Subotici je izvedena i jedna gotovo čisto glumačka predstava za decu i mlade, „Ukradeni princ i izgubljena princeza“ Dena Totera, u režiji Branislave Stefanović. Potka joj je pitka, gotovo telenovelistička – blizanci naslednici carskog prestola u Kini podeljeni su od rođene i odrastaju sa običnim smrtnicima. Muško dete sa ribarom i njegovom ženom, a žensko sa razbojnikom, dok se ponovo ne ujedine na prestolu, pobeđujući i zakone koji propisuju da je on rezervisan samo za mušku decu.

Kvaliteti ove predstave mogli bi se opisati kao duhovitost i sadržajnost u smislu da osim što priča priču, predstava prikazuje i načine na koji pozorište funkcioniše, kroz likove Naratora, Rekvizitera i Animatora. Prikazujući drugu kulturu velike tradicije, moglo bi se reći da se pored atraktivne egzotičnosti, posebno iskorišćene u kostimografskom i zvučnom oblikovanju predstave, obezbeđuje i distanca pomoću koje se nekad lakše identifikuju univerzalne ljudske teme. Moguća nezgrapnost i površnost jedne ovakve postavke, opovrgnuta je istrajnim aplauzom publike.

Igor Burić