Амела Вученовић: Није мала ствар добити Малог принца

Глумица и редитељка Амела Вученовић, једна од троје овогодишњих добитника награде за животно дело Мали принц коју додељује Међународни фестивал позоришта за децу Суботица, другог дана ове манифестације говорила је, у јавном разговору с др Зораном Ђерићем, о својој каријери и стваралаштву.

Ова уметница, која је одиграла више од 50 улога у луткарском позоришту, написала 20 сценарија за луткарско позориште, и режирала око 40 представа, од којих 17 у свом позоришту „Бајкамела“ у Србији, три у Естонији и око 20 у Русији, добитница је преко 50 награда, међу којима су најчешће оне за очување културе и традиције луткарском уметношћу. Мали принц је последња награда у овом дугачком низу.

“Захваљујем се на овом великом професионалном признању. Заиста не умем да се радујем својим наградама. Можда ћу за месец дана схватити да сам добила Малог принца. Постоји и тај моменат – награда за животно дело. А ја се тек залећем, разумете“, рекла је Амела Вученовић током разговора у Хотелу Патриа, наглашавајући да је професионално расла заједно са фестивалом током његових 30 година.

„Није мала ствар добити Малог принца“, нагласила је она. Др Зоран Ђерић осврнуо се на детаље из радне биографије Амеле Вученовић, те истакао како је она била стални члан Позоришта Пинокио у Београду, и да је на многим фестивалима добијала награде, што ју је определило као луткарску глумицу, редитеља, и писца сценарија, тј. драма за луткарско позориште.

„Она је, слободно можемо рећи, готово тотални аутор својих представа – од саме идеје до реализације, радила је све“, закључио је Ђерић.

Амела Вученовић радила је преко 20 представа у Русији, земљи познатој по изузетној традицији и реномеу дечијег и луткарског позоришта. Године 2009. завршавила је специјализацију на смеру предавача у области луткарског позоришта у Санкт Петербургу, на Санкт-Петербуршкој државној академији позоришне уметности, на којој почиње и своју предавачку делатност 2015. године као старији предавач глуме на факултету луткарског позоришта (катедра режије и глуме), а од 2022. године ступа на дужност доцента.

„У Русију сам отишла из приватних разлога, али и из љубави према тој земљи. Ми смо васпитавани да поштујемо ту земљу, која је у свету наше позоришне уметности апсолутни фаворит. Кад сам отишла, више нисам могла да играм представе, зато што за мој руски кажу да има прибалтички акценат. Први пут сам на дуже отишла на тромесечну специјализацију за предавача, али ја тада нисам мислила да ћу икад да предајем. Само сам желела да се усавршим, да научим нешто што нисам могла овде. Путујући по свету и фестивалима у пракси сам видела неке ствари за које нисам имала објашњења“, рекла је она.

„Конкретан повод је заправо била представа Куку Тодоре, односно сви његови аналози које сам сретала по свету и који су ме јако нервирали – зашто се бију, зашто се деру, шта им је? Каква је то режија, на шта то личи?“, присетила се Амела. „Када се створила могућност да нешто више сазнам о томе, отишла сам на стажирање и прошла цео процес од прављења лутке у практичном смислу до вођења начина постојања глумца у условима те врло специфичне кабине, паравана.

Истовремено, пошто ти тамо не дају баш много теоријског знања него мораш сам да се потрудиш – седела сам данима и ноћима не дижући се с кревета на коме сам распрострла књиге. Схватила сам да сам хронично била гладна знања из наше луткарске уметности. Немамо довољно књига, не бавимо се довољно да бисмо могли да утолимо своју глад. То је био разлог због кога сам научила руски језик“.

Неколико година радила је на истраживању и књизи о овој представи. Године 2011. реконструише представу Куку Тодоре, по извођењу Илије Божића, у свом позоришту „Бајкамела“, а 2015. излази из штампе научно-практична монографија „Пут ка моме Тодору“ на руском језику. Године 2016. преводи и у Србији публикује допуњено издање књиге. „Руско издање је нешто краће од српске верзије, коју сам специјално допунила у превођењу.

Између осталог, долазила сам до још неких нових података. На моју велику срећу, радост и гордост, имала сам последњу шансу да разговарам са људима коју су стварали ту легендарну представу у позоришту Душко Радовић – а то су Мелита Бихали и Браца Тодоровић. Све остало пре мене урадила је наша чувена Марија Кулунџић, коју сам имала част да упознам некада давно, када нисам имала појма да Куку Тодоре уопште постоји“, навела је овогодишња добитница Малог принца.

Како наводи, услед бирократских проблема које са собом носи извођење у приватном позоришту, покушавала је да пронађе решење да ова представа заживи институционално. „Моја колегиница Марта Ароксалаши из Дечјег позоришта Суботица желела је да ја режирам представу и обучим глумца из њеног позоришта. Тада сам схватила да ће Марта сигурно боље знати од мене како да се избори с тим проблемом, да нађе пут да у Суботици и целој Војводини може да се игра та представа. Учила сам предивног, сјајног глумца Стефана Остојића из Дечјег позоришта у Суботици. Међутим, глумац дигне сидро и оде, а то што смо га учили не може свако да уради. То је врло специфичан рад. Нема свако ту танану жицу да се избори с тим тешким задатком, да води 10-12 лутака оном брзином коју захтева Куку Тодоре.“

Ипак, Амела Вученовић оптимистички закључује: „Марта и ја сада спашавамо нашег националног хероја Куку Тодора, тражећи глумца, разговарајући ко би то могао да буде. Не дамо Тодору да нестане поново. Заједно смо јачи“.