У позоришту и на прузи

У позоришту и на прузи

Игор Бурић

Када сам видео да ће Дечје позориште Института за благостање Кине извести „Уметност ратовања“, био сам двојако узбуђен. Прво зато што је Сун Цу или „Уметност ратовања“ незаобилазна литература било да је реч о некоме кога занима источњачка филозофија, или је напросто реч о некој од многобројних референци у западњачкој поп-култури. Друго, зато што Кинези имају Институт за благостање.

Увод у представу није ни слутио да ћу доживети и треће, више изненађење, него узбуђење. Празна сцена, колективна игра глумачког ансамбла упућивала је на једноставну, али фокусирану кореографију из које су почеле да израњају фигуре, тј. ликови зеца и корњаче. Тачније, Зечице и Корњаче. Ова поларизација као игра полова до краја ће се као и све друго у овој представи показати да има не баш тако једноставне – једнозначне реперкусије.

- Па, ово је Езопова басна, а не Сун Цуова филозофија ратовања, односно живота! - зазвучао сам у себи разочарано, забављајући се јефтиним досеткама како је и ово као роба из кинеског тржног центра, светлуца, а не ради. Међутим, мало по мало, гледајући како Корњача сваки пут пре него што почне трку постане свесна своје околине, што је редитељски спроведено својеврсним стоп-кадром, затим уочавајући како се ликови, као и њихов однос, постепено мењају, уочавајући то како је пажљиво изабрано учешће осталих глумаца у деловима када они анимирају реквизите као окружење, сценографију, осетио сам се увученим дубоко у представу. И нису то били само слатки репић зечице, или пуфнице на ручицама-шапицама, које је глумица знала слатко да глади. Није то био ни тренутак када су јој уши пале на пола, због чега се јако растужила.

Лик Корњаче попут неког дечака-нинџе, такође је био допадљив и сваки његов потез био је јасно, сврховито дефинисан. Али, није ни то променило моје расположење. У средини комада, када трка постане један бескрајни слоу-моушон (успорени филм), почне да се помаља значење како је та трка бесмислена, а Зечица и Корњача постају упућено једно на друго потпуно другачије, не индивидуалистички и компетитивно. На крају, кад се Зечица повреди, Корњача је понесе на леђима и тако се финалном драматуршком интервенцијом позната прича и оконча знатно другачије од Езопове. Оно што уследи је повратак на колективну кореографију и поново еманација источњачке мудрости, да сви ликови израњају и враћају се у функцију заједнице. Био сам задивљен.

Мали додатак овој рефлексији је препорука и за „представу“ коју Суботичани ових дана могу да посматрају у центру, са пешачког моста изнад пруге. Кинези даноноћно постављају шине. Огромно поштовање осећам према људима који су прешли тако далек пут и тако вредно раде, потпуно фасцинантно заинтригиран тиме какве им се слике приказују сваку ноћ пред спавање, какви су то звуци, мириси, а да нису шљунка и масти за металне зглавке.

Жозе Жил, Софија Винагре и Наташа Переира, португалски марионетисти „С. А. Марионетас – Театро е Бонецос“, извели су нам шмекерску представу „ЕТЦ…“, у преводу „И тако даље…“. Она недвосмислено носи поруку, не у дидактичком смислу него интерпретативно, да живот и нема неки заокружени ток, већ више представља једно отворено поље. Поље за игру у овом случају: мачке саме са собом, дечака и девојчице, дечака и лопте, мачке и лопте… Низ углавном соло и дуо сцена публици Суботице је понудио велику вештину и лакоћу вођења лутака, шармантне и динамичне, духовите сцене из куће и са игралишта, испред једне зграде, на пример.

Поново се догодило да су луткари након представе позвали публику да се упозна са луткама боље. Ја сам искористио прилику и научио од колегинице Сенке Петровић да су Португалци водили стоне лутке. Заиста буде још лепше кад их видиш тако „беживотне“, наизглед, а у ствари, пуне чаролије. Дирнуло ме пре пар дана кад је Амела Вученовић рекла како је тужно кад им глумац оде за другим послом, говорећи на промоцији фестивалских награда, као лауреаткиња „Малог принца“.

„Змај и принцезе“ представа је Луткарског казалишта Мостар, из Босне и Херцеговине. Сигуран сам да аутор и редитељ Кирјакос Аргиропулос није мислио ништа лоше када једну од четири принцезе змај поједе зато што је размажена, да би глумци упитали да ли нам је жао, а из публике се зачуло: „Неее!“ Само нисам сигуран да ли је уопште мислио, мада сам му захвалан што је натерао мене да размишљам о томе колико су те и такве приче у контексту данашњице савремене, а колико анахроне. Да размишљам(о) о томе, о чему је било речи и на Форму за истраживање у склопу Фестивала, о одговорности и учешћу деце у дељењу прича које имају своје значење, па и последице. Елем, представа „Змај и принцезе“ има извођаче који непосредно и директно, са доста такта изводе свој део приче – посао наратора и аниматора неколицине лутака које представљају четири принцезе, једног принца, једног пса и змаја (са три главе). Репетиција је легитимна стилска фигура и често се сусреће, поготово у уметности за децу, чиме се прави ритам, градуира пуноћа доживљаја, лакше меморише, а има и друге функције. Понављање у представи „Змај и принцезе“, говорећи драматуршки, иако се у свакој новој епизоди понешто мења и скраћује, већ после друге приче слути да неће држати пажњу до последње. До тада се чак и моја пажња покидала у комадиће, па кад су се змају који је до тада имао само једну главу почеле да појављују и друге, нисам више могао ништа да повежем, осим тога што сам већ навео. Плус да ми је жао сегмената у изведби који су били скроз океј, попут извођача, музике и принцезе која рони сузе.

И за крај, „Петар и вук“ Сергеја Прокофјева, у режији Јулијана Буланцее и сценографији Михаија Валуа. Нешто што нисмо видели до сад на овогодишњем Фестивалу. Еволуирано позориште сенки, како сам ја то назвао. Врло занимљив метод анимације путем игре светла и сенки, ликова нацртаних и обојених на провидном пластифицираном „папиру“, које на белом платну изгледају као прави мали, па још и живи, цртани филм. Веома ефектна техника коју су у Позоришту „Баја Маре“ очигледно веома вредно развијали.

Глумци преузимају и улоге наратора, чиме сасвим оправдано напуштају мрак и илузију да су лутке-сенке ту без њих – а заправо додајући на дивљењу како успевају да нам пажњу скрену само на радњу. Строжије драматуршки гледано, то помало непотребно развлачи радњу и разбија ритам иначе сасвим ефектне изведбе приче у којој пратимо Пећу са дружином животиња да се супротставе вуку као свом највећем страху из шуме. Вук заврши у затвору, а колико су тако успели да раслоје стару и прилично једнозначну причу, нисам успео да чујем, јер по ко зна који пут, када нема превода, иако су представе гледљиве и разумљиве по себи, не могу се разазнати сви нивои приче. Једно је сигурно, а то сам после схватио у разговору са колегом Јованом Цараном. На рачун силне приче, нису баш искористили основни потенцијал Прокофјевљеве приче, а то је њен неодвојиво музички део, писан за разумевање симфонијске музике.