Јелена Ситар: Сви ми који се бавимо луткарством, морамо знати много више од онога што смо дипломирали

Јелени Ситар - луткар, педагог и публициста, али и много више од тога, једна од троје овогодишњих добитника награде за животно дело Мали принц коју додељује Међународни фестивал позоришта за децу Суботица, трећег дана овогодишњег фестивала говорила је о својој вишедеценијској активности на луткарској сцени. Она је била гошћа програма “Поподне са добитницима награде за животно дело Мали принц”, јавног разговора са професором др Зораном Ђерићем у суботичком Хотелу Патриа.

Јелена Ситар режирала је око 65 луткарских представа у професионалним и алтернативним позориштима у Словенији и иностранству, више пута у сарадњи са Игором Цветком. Многе од њих су награђиване на међународним фестивалима. Поред уметничког стваралаштва, Ситар води луткарске радионице за децу и семинаре за наставнике, позоришне педагоге, терапеуте и глумце у Словенији и иностранству. Пише чланке и расправе о луткарству за новине и стручне часописе, објављује у дечијим књижевним часописима. Како каже, у свет луткарства ушла је већ у трећем разреду основне школе када је добила упалу плућа и дуго није ишла у школу. Са балкона је глумила и играла луткарске представе онима који би се нашли испод. Ипак, озбиљније бављење овом уметношћу дошло је са упознавањем Лојзета Ковачића, чувеног словеначког писца.

“Он нас заправо није богзна колико научио луткарству, али је одгојио једну читаву генерацију која је ушла у луткарство. Није ствар била толико у томе како се лутке раде, него шта се с њима ради и може. Како се изразити на уметнички начин“, рекла је уметница из Словеније.

На факултету у Љубљани задесила се готово случајно. “После матуре сам већ званично била уписала академију у Вроцлаву. Имала сам сву документацију преведену на пољски. Али испоставило се да, ако желим да упишем режију, морам да имам један факултет већ завршен. Друга ствар била је да онда морам да учим за глумицу, а то на пољском не би добро ишло. Тако сам завршила на љубљанској академији, где је само још на драматургији било могло предати рад на време. Тако сам постала дипломирани драматург, али заправо р

адим све у театру. Као и сви који се баве луткарством, морамо знати много више од онога што смо дипломирали“. За Јелену Ситар карактеристичан је рад у малим трупама, за мали број људи. О томе је, као о веома значајном сегменту позоришног стваралаштва, говорила и на отварању фестивала приликом пријема награде. Још од 1986. радила је као слободни драматург у овом контексту. 

„Ми на северу смо били веома упућени у западни модел театра мале форме. Државни театри на Западу су реткост и углавном се ради у малим трупама. Таква продукција нам је била подједнако блиска као и театар. У Словенији заправо имамо само два-три градска театра као институције. Током осамдесетих и нарочито деведесетих, можда и почетком двехиљадитих, ова неинституционална сцена је била јача од збивања у театрима. Дешавале су се много интересантније ствари. Захваљујући томе смо заправо направили јаку националну мрежу словеначких луткара“, истакла је Јелена Ситар, и додала да су током последњих десетак година и актери независне сцене постали део институционалне продукције. И сама је била део тог институционалног поретка од 2007. до 2010. године као уметнички директор у Луткарском позоришту Љубљана.

Међутим, није све ишло жељеним током. „Имала сам план који није успео - да од љубљанског луткарског театра направимо национални театар. Ако постоји балет, ако постоје друге уметности које имају национални оквир, зашто луткарство не би имало ту вредност? Знала сам да је у Љубљани најјачи и највећи театар, да је међународно препознат, и да у Словенији има велику традицију. Нажалост, љубљанска политика је била другачија. Они су хтели да од Луткарског позоришта Љубљана направе културни центар за децу. Што значи да се није радило о томе којом уметношћу би се бавили, већ којим узрастом. То ме није интересовало, па сам отишла.“

Јелена Ситар се током своје каријере у значајној мери бавила и теоријом, што се последично одражавало и на њено дело. “Мислим да смо по томе Игор ја специфични у Словенији, јер се остали луткари углавном баве само луткарством. А наше представе су увек биле повезане са неким истраживањем. Игор долази из етнологије и читав живот се бавио дечијом баштином, што је јако утицало и на нашу продукцију. Увек је ту била или књига или радионица, нека друга врста комуникације, или нека моја прича из које је настала представа“.

Заједно са Игором Цветком, 1997. године основала је Луткарско позориште Запик, где је до данас креирано десет луткарских представа. Позориште Запик је једно од најмањих луткарских позоришта у Словенији, истраживачко оријентисано и посвећено минимализму и интерактивном приступу публици. „Запик је јако мало позориште, за мали број људи, пошто смо желели да се играмо са свима. Тако смо створили простор заједничке игре, што се данас ради са малом децом. Али ако ти позовеш децу на сцену и кажеш да више нема рампе, црте која нас раздваја, онда је питање где ће бити онај простор у коме се може догодити магија. Јер ту се догађа игра. Требало је стварати магични простор.

У Запику смо стварали мноштво позорница на позорници и тамо је био простор где се магија догађа“, описала је Јелена Ситар рад у овом позоришту. Последњих година истражује и ствара камишибај као уметничку форму заједно са Игором Цветком, зачетником камишибаја у Словенији. Предводе словеначки камишибај позоришни покрет и обучавају нове камишибајисте у земљи и иностранству.

„У једном тренутку, мислим да је то било 2009. године, Игор је нашао податак о Камишибају. То је био простор у простору, театар у театру. Минијатурни, камерни, заправо минималистични – све оно што смо ми били радили. Ту нису биле лутке, али је било јако слично. Онда је Игор отишао у Јапан и донео прве информације, па смо неколико година размишљали како то пласирати у наш простор. Онда смо 2013. започели тај покрет, тако што смо позвали неке заинтересоване људе и почели заједно ходати тим путем. Мислим да је то данас највећи нови културни покрет у Словенији, не само јер је продукцијски једноставно већ зато што смо из тога направили нову причу. Сада већ имамо и 11. државни фестивал у Пирану и правимо европску мрежу ауторских уметничких фестивала“, са задовољством каже ова свестрана уметница.