О природи - Представе Седам гавранова, Прича о љубави једног дрвета и Прадевојчица

О природи

Представе Седам гавранова, Прича о љубави једног дрвета и Прадевојчица - Дивна Стојанов

Све три представе трећег фестивалског дана, намерно или случајно, говориле су на различите начине о природи. Седам гавранова у режији Јакуба Максимова и изведби ансамбла Дјечијег позоришта Републике Српске БиХ прилично је верна драматизација истоимене бајке браће Грим о девојчици која спашава браћу која су се претворила у гавранове и поново окупља породицу. На путу до свог циља, због посвећености и пожртвованости, бива награђена тако што је принц жени.

Редитељски стил и еститика Јакуба Максимова познат је српском гледалишту како из неколико представа постављених у Позоришту младих у Новом Саду и Позоришту за децу и младе у Крагујевцу, тако и са фестивала у Суботици и Новосадским позоришним играма. Мењање перспектива, акцентовање покрета лутке, делови сценографије који се ротирају и прелазе из једне намене у другу, минијатурни намештаји и куће, опчињавајућа музике неке су од карактеристичних одлика врло талентованог чешког редитеља. На сличном трагу, доследан свом досадашњем раду, фокусирајући експерименталност у домен музике и звука, настаје Седам гавранова. Као глас браће бира седам различитих дувачких инстумената (музика Лазар Новков), а све што се дешава на сцени „озвучено“ је фоли-ефектима односно звуковима који се изводе на сцени. Тако се, на пример, звук пуцкетања ватре у камину дочарао пуцкетањем фолије, гужвањем папира... За све лутке осим лутке главне јунакиње Богданке, (дизајн лутака Олга Зибинска) одабране су безизражајне, гротескне, тешко померљиве лутке. То је одличан избор за све негативце, међутим Богданкини мајка и отац, носиоци безбрижности и спокојства, деловали су застрашујуће као велике бизарне лутке.

Ансамбл позоришта из Бања Луке био је одлично уигран и спретан – од анимирања лутки, свирања инструмената, прецизног извођења звучних ефеката. Александра Спасојевић у улози Богданке посебно је била вешта и подарила стереотипној јунакињи бајке макар мало аутентичности и посебности. Сценографија (такође Олга Зибинска) давала је утисак као да је процес и даље у току јер су полице са различитим предметима заузимале велики део сцене. Неки од њих су се користили за стварања звука, али многи и нису што је побуђивало радозналност и запитаност шта ће следеће бити употребљено. Иако је бајка позната, редитељ, глумци и други чланови ауторксе екипе представе успели су да је уприозоре тако да буде узбудљива, да одједном навијамо за јунакињу као да не знамо да ће прича имати срећан крај. Што се тиче односа према природи, представа не отвара директно то питање, али на индиректан начин демонстрира да према природи треба имати страхопоштовања. Дају јој се мистична и магијска својства, а само она/онај ко поштује њена правила, доћи ће до циља. Врачара (комични Слободан Перишић) у форми џака за жито која се изненада појављује на пољани и која Богданки даје семе лана од којег ће направити кошуље за браћу, може бити посматрана као потпуна симбиоза човека и природе.

Невербална представа, готово па спектакл за децу, Прича о љубави једног дрвета заснована је на мотивима књиге Добро дрво Шела Силверстејна и настала је у режији Кол Вона и продукцији Плеј Ареа из Јужне Кореје. Изводе је три енергична млада глумца Ким Јул, Ким Хје Ри и Шин Со Хјеон. Представа не претендује да буде поучна или емотивна каква је књига, већ је главни задатак изведбе, што је сасвим сигурно испунила, да забави публику различитим изражајним средствима. Глумци плешу уз савремену корејску музику, изводе мађионичарске трикове, дувају балночиће од сапунице, играју се жмурке на сцени са добровољцем из публике, деле поклон привезак, бацају конфете, објашњавају речи пантомимом, изводе акробатске вежбе са траком и балонима... Између гомиле набројаних сензација испричали су причу о дечаку и добром дрвету које му је пружило све што је желео. По реакцијама из публике чинило се да су, нарочито најмлађи којима је представа намењена, били забављени динамиком и количином различитих ефеката и насумичном сменом атракција. Однос према природи у представи драматизацијом је преузет из књиге. Природа нам је подарила живот, постојала је пре нас, постојаће и касније, а лукративним погледом на природу и себи и њој чинимо лоше.

Последња изведба трећег дана била је невербална представа Прадевојчице у режији Соње Петровић. Настала је по истоименом лектирском роману Десанке Максимовић у драматизацији Мине Петрић и у реализацији луткарске сцене Народног позоришта Тоша Јовановић из Зрењанина. Прича, иако није испричана сасвим јасно, говори о девојчици Гави у праисторијској заједници која жели да постане врач као и њен тата што је, међутим, неприхватљиво у њиховом друштву. Тема родне равноправности испреплетена је са учењем о исправном односу према природи као инхерентном делу човеку. Због своје проницљивости Гава (Уна Баић) једина успева да пронађе биљку која омогућава прехрану заједнице чиме доказује да је једанко вредна као и мушки део заједнице. Опчињавајући су моменти Гавиног цртања по песку и музика (Ненад Којић).

Важно је што фестивал преиспитује тему природе и што се редитељи из различитих држава фокусирају на природу кроз различите жанрове, технике и естетике.