Одрастање (али овај пут мало другачије) - Представа Дедина прича

Одрастање (али овај пут мало другачије)

Представа Дедина прича

Камерна монодрама Дедина прича ауторке и редитељке Маје Лучић у извођењу великана хрватског глумишта Ивице Лучића и у продукцији Дјечјег казалишта Бранка Михаљевића у Осијеку еклактан је пример да у позоришту за децу и младе не постоје табу теме већ само (као да је то лако) треба пронаћи исправан приступ.

Представа Маје Лучић слави игру и љубав деде према унуку. Одмах од почетка наратив кокетира са личним успоменама свих у публици подсећајући нас на љубав, бригу и време које смо проводили са сопственим бакама и декама. Деда се игра са тек рођеним унуком Кикијем (дизајн лутака Алена Павловић) жмурке, игра се доручка (што како истиче није исто што и играти се доручком), заједно читају, голицају се, успављују, измишљају песмице на задате речи… Толико се играју да се девојчица у публици током представе окренула ка мајци и узвикнула да и она жели да се игра и да не може више да гледа како се само глумац забавља. Лепоту игре прекида или боље речено мења јој облик и динамику терминална болест унука. Лајтмотив приче је Дедина реченица (из књиге Ивице Лучића Преко црвеног ни за живу главу): „Бити одрастао сигурно није најважнија ствар на свету.“ Реплика првобитно функционише као утеха унуку који жури да порасте, а касније, када се Кикијево одрастање прекида услед болести, служи као утеха Деди. Ова представа дубоко је емотивна, потресна, нежна и топла, без трунке патетике или усиљености. Ушушканој атмосфери доприноси и музика Петра Елдана.

У редитељском смислу врло је интересантан спој нарације из офф-а и приповедања са сцене. Мисли, стрепње, истине које се Деда боји да изговори наглас смештени су у офф, док је сцена, готово до самог краја, место радости и безбрижне игре. За представљање унука Кикија искоришћен је театар објеката те он оживљава кроз предмете – јастук, дрвени возић и лопту, које глумац вешто анимира. Најзабавнија ситуација била је голицање Деде и унука који је у том моменту означен лоптом. Блискост са публиком, каква је и потребна приликом причања интимне приче, остварена је смештањем публике на сцену, веома близу места дешавања. Протагониста нас увлачи у игру, али исто тако са нама дели и своје сузе.

Монодрама је успела да говори искрено о болести и смрти детета не подцењујући узраст публике. Каже се да форма и садржај у позоришту и књижевности за децу треба да буду такви да се чини као да су један број већи од узраста којем се аутори обраћају како би се оставило довољно простора за раст деце (иако није најважнија ствар на свету порасти). Аутори представе су тачно одморили тај простор и кроз лакоћу игре провукли смрт детета као тему. Дивна Стојанов