Сећање на Зорана Ђерића

26. септембар 2025. у 16.00 часова

Хотел Патриа

Зоран Ђерић „Еберечке, еберду: песме за децу”

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански”, у едицији „Гласови”, објављена је збирка песама за децу Зорана Ђерића „Еберечке, еберду: песме за децу”, коју је приредио Лука Кецман.

Ауторка илустрација је проф. Леонила Јочић (Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци). „Након изненадне и још увек несхватљиве смрти песника и професора др Зорана Ђерића, остао је његов лични рачунар у којем се налази мало књижевно благо. Међу тим драгоценостима, песник Ненад Шапоња пронашао је рукопис песама за децу. Већина, која га је добро познавала, остала је изненађена овим открићем. Никада нисмо разговарали о Зорановим певањима за децу, иако се толико година дружио са њима као директор Позоришта младих у Новом Саду. Прва песма датира још из 2009. године и очигледно је да су настајале из године у годину, све до 2017, када је последња датирана. У њима се чита један дечак враголан, који се упознаје, на различите начине, са овим светом, који све то бележи, на себи својствен начин, и тера нас да се и ми запитамо, да ли је свет заиста такав? Он се поиграва речима, појмовима, онима које познаје али и онима које је сам измислио и од њих прави песме прскалице! Све се разлети на хиљаде страна попут Зврка којег кад добро навијеш, врти се до изнемоглости. Често је у дијалогу са одраслима које збуњује својим питањима или закључцима, управо онако како то чине радознала и мислећа деца. Баш тако смо и одрастали. Имали смо кога да питамо: бабу, деду, маму, тату, неки облак, траву, куцу, мацу, пиле и слушали смо кишу у њеним правилним ритмовима, од чега смо касније стварали музику речи. Та музика речи у овим песмама компонује нежну мелодију за дечје уши. Из ових песама се и учи: о једној беби без зуба, о труби и туби, шта настаје под језиком и како је то када те задеси она, имао-па немао, учи се ђерићевски... тихо и ненаметљиво. Да не увреди некога. Његово певање је згуснуто... дечје. Управо онако како су нас учили наши васпитаници, да речима буде тесно, а мислима пространо. Зато када кратко стихотвори: 'Сада сам звоно. Звоним када ме потегну', Ђерић нас оставља запитане: да ли то проговара дете из њега, или одрасла особа, а обоје имају идентичне проблеме са светом око себе. То су вам они животни периоди када сте свачији и ничији, а заправо негде дубоко повучени у себе. А шта је 'Под језиком?' Ту филозофску тајну одгонета нам песник крајње озбиљно, онако како деца траже да им се објашњава. Он им не подилази. Доживљава их као себи равнима, те зато песма у себи садржи слику стварања речи, говора, који мисао претвара у материју. Како то звучи чује се већ у наредним песмама које предводи 'Пчела', додајући и одузимајући слова и мењајући смисао. Тако се најбоље учи српски језик. Учи се и шта је опасно и шта се не сме чинити. О томе казују стихови песама 'Пожар', 'Невреме', 'Киша', 'Ствари'. Једноставно, тачно и поучно.

Драга децо, ви који ћете листати и читати ове стихове, упознаћете једног дечака, Зорана Ђерића, који је сада део бескрајне васионе и који тамо негде усмерава сунце да сија ка нама радосно и топло. Он је исписао свој век, тако што је оставио простора да неко други заузме његово место. У најтананијим дубинама његовог срца смењивали су се велике сврхе и идеали. Спознао је истину: остварени се склањају да би дошли нови, да расту и светле. Ситне личне жеље људске се смењују и стварају животну олују, из које само ретки излазе усправни. Будите и ви такви. П. С. На корицама је дечак Зоран Ђерић и његов верни друг Тоша.”

Лука Кецман

СМИСАО ДРАМЕ Зоран Ђерић (Библиотека Синтезе Уредница др Ружа Перуновић Стеријино позорје, Нови Сад, 2025. ‒ стр.202 ‒ ISBN 978-86-85145-98-8)

У овим је текстовима сабрано врло широко деловање и сагледавање позоришне историје и театрологије коју је Зоран Ђерић мислио и живео. Из сваке реченице извире научник, критичар, есејиста, теоретичар, песник, али и практичар у позоришту којег је врло добро познавао и носио се са свим проблемима који у њему постоје. Сваки податак до којег би дошао за њега је био важан и од тога је правио позоришну историју. Ништа не сме да се прескочи а посебно да се заборави, често је говорио. Читао је позориште својим специфичним поетским сензибилитетом и прихватао све поетике и у свему томе тражио уметност, чак и када је било мало доказа за такву тврдњу. Отуда и ово трагање за смислом у свему што чини позориште и позоришну уметност. Посебно када је драмски текст у питању. Његово перманентно склањање из примарног фокуса, поигравање са њим и злоупотребљавање, преобликовање у нешто апстрактно, доприноси да се губи смисао. Ако га нема, како причати о драматургији, о либрету, о критици, о позоришту уопште. Зато у већини ових текстова Ђерић поставља озбиљна питања, полемичка, која би могла да подстакну неку позоришну расправу, које да готово више и немамо. Наравно, ако нам је стало до позоришта. Из свих ових разлога ови текстови треба да буду међу корицама Ђерићеве последње књиге из области театрологије, јер једино тако ће добити прави смисао.

Др Лука Кецман

...

Зоран Ђерић (Бачко Добро Поље 1960 – Нови Сад 2024). Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду. Писао је поезију и есеје, научне студије из области књижевности, позоришта и филма. Преводио је са више словенских језика. Објавио је 75 књига (ауторске, преводи, антологије), од којих 14 књига поезије и 9 антологија. Поезија му је превођена на енглески, француски, руски, пољски, румунски, мађарски, словачки, бугарски, словеначки и македонски језик. Добитник је више награда за књижевност и преводилаштво.