КАЛАМАНДАРИЈА позив у стрип

Отварање: 18. септембра у 10.50 

Галерија Отвореног универзитета

Стрипови према Змајевим стиховима

Изложба поводом 190 година од рођења Змај Јове Јовановића

Стрипови изложени у склопу 30 Mеђународног фестивала позоришта за децу објављени су прво у дечијем листу Бијела пчела у Ријеци у периоду од 2016 до 2020 године.

Лист издаје Српско културно друштво Просвјета из Загреба, пододбор Ријека а у поднаслову има слоган За сву дјецу. Намењен је и као образовно средство у настави школа које похађају деца српске националности у Хрватској.

Сусрет са Змајевим стиховима као полазиштем за стрип био је немали изазов у њиховом актуелизовању данас. Универзалност тема у изабраним песмама олакшавала је тај задатак: стихови нису губили на значају а стрип је задржавао особени медијски интегритет.

Здравко Мићановић Професор на одсеку Графички дизајн, Факултета примењених уметности у Београду, у пензији.

Тачно шест деценија је прошло од „Истине о Црној бради“ првог стрип додатка Кекеца, који сам као десетогодишњак с узбуђењем исецао и склапао да бих добио стрип димензија 6,5 х 9 цм, до стрип истине о б(иј)елој бради, која, формирајући се мозаично, доприноси и појави ове изложбе. Потреба да се напокон представи макар и део ауторског стрип рада, настајалог у континуитету тек последњих двадесет година, резултат је и дуга према детињству, у којем је стрип играо ако не главну, онда једну од главних улога.

ВИЗУЕЛНА КАЛАМАНДАРИЈА

Зачеци стрипа у Србији везују се за другу половину XIX века. „Приче у сликама“, као и развијени вид карикатуре налазимо у хумористичко-сатиричним и дечјим листовима. Како Јовану Јовановићу Змају (1833−1904) припада истакнуто место у развоју хумористичке штампе, али и периодике за децу, то су и његове заслуге за развој девете уметности у Србији несумњиве. Часопис Невен био је најзначајнија појава у периодици за децу код Срба.

Први број „Чика Јовиног листа“ публикован је јула 1880. године у Новом Саду. Управо у том листу наилазимо „на континуирано објављивање `прича у сликама`“ (тачније песама), пише Здравко Зупан у монографији „Век стрипа у Србији“. Не знамо како је Змај дошао на идеју да креира такву синкретичку форму саздану од речи и слике. Биће да је то негде видео, али питање је где? Као што је познато, на нашег врсног романтичара велики утицај имала је немачка литература. Прва „његова“ објављена песма за децу о лењом Гаши, штампана у Школском листу 1958. године и није била његова, већ нешто слободнији превод с немачког песме Рудолфа Левенштајна (1819–1891). Још преко стотину преведених песама бројних немачких аутора приписане су чика Јови, као „нови оригинали“.

Јевто М. Миловић у књизи „Јован Јовановић Змај и њемачка литература“ између осталих као Змајев узор помиње писца и илустратора Вилхелма Буша (1832−1908). И управо ту се можда крије одговор на горе постављено питање, јер дотични Буш је био родоначелник те нове форме, а његови јунаци, двојица несташних дечака Макс и Мориц, проглашени су првим стрип јунацима.

Ту идеју духовитог Немца преузеће и чувени амерички новински магнат Херст. Захваљујући моћном издавачу, као и цртачу Рудолфу Дирксу, на страницама Њујорк Џорнала, појавиће се први стрипови у Сједињеним државама. Каишеви са повезаним цртежима (енг. comic strip) о догодовштинама двојице дечака, Ханса и Фрица, код нас познатијих као − Бим и Бум, дали су име тој новој − деветој уметности. Тако је, ето, настала „књижевност у сликама“, како је стрип дефинисао Хуго Прат, отац пустоловног морнара-авантуристе Корта Малтезеа.

У времену доминације слике над речју, графички дизајнер Здравко Мићановић латио се Змајевог дела за најмлађе у настојању да зумерима и алфа генерацији приближи његово стваралаштво нудећи им ново читање, али сада као − поезију која се гледа. Како се латентни концептуалиста који је својим плакатима дао нову, трећу димензију − догађај, снашао у овој примењено-графичкој дисциплини осликане књижевности? Рекло би се одлично, јер није му први пут да то ради.

Предмет његове ликовне драматизације већ је била Андрићева Проклета авлија. На сцени тог папирног театра он је фантазмогоричним сликама успео да успостави „дијалошки ток цртежа са Андрићевим текстом“. Змајева поезија, опет, тражила је другачију форму и далеко инфантилнији приступ том дијалошком току, па је он много једноставнији, сведенији и прочишћенији. У четрдесетак табли Мићановић ће чика Јовиним стиховима прилазити на различите начине, у целости или фрагментарно, као интерпретатор, али и као коаутор, додајући им или одузимајући понешто не би ли их осавременио и на тај начин, стварајући „нове оригинале“, опкорачио двовековни јаз између настанка речи и слике. И тако је, по мом скромном мишљењу, та каламандарија пред вама, као микс ликовне, драмске и књижевне форме, у предвечерје Змајевог 190-ог рођендана, постала оно што се од Здравка Мићановића и очекивало − догађај.

Поп Д. Ђурђев