Које текстове поставаљмо у позоришту и какав свет желимо

Позориште лутака Ниш

Аутор: по мотивима бајке А. С. Пушкина Драматизација; Нина Павловић

Режија: Вјера Видов

Улоге: Слободан Миљковић, Светлана Михајловић, Александра Павловић, Татјана Миленковић, Наташа Ристић

Сценографија и дизајн лутака: Душан Станковић,

Драгана Бреза Музика: Зоран Булатовић

У позоришту за децу није реткост да се патрихјархалне матрице перпетуирају увијене и сакривене иза класичних дела књижевности. Под изговором да причамо бајке и дела које припадају књижевном канону за децу и одрасле, живим се одржава огањ мизогиније и патријархата. Тако у представи „Бајка о рибару и рибици“ по мотивима Пушкинове бајке Позориште лутака Ниш најмлађој публици приказује свет у којем жена пере свом мужу ноге, он јој говори да иде у кухињу да спрема ручак, без критике или односа према томе шта јунак говори.

Представа започиње женском посадом на броду. Једној испадне ручак који је правила и пошто ће посада и капетан остати гладни, жена започиње причу о рибару и рибици. Ово неодољиво подсећа на Шехерезаду која прича причу да би сачувала свој живот. Дакле, посада прича причу, али се чини као да је говорна радња нараторки из непознатог разлога да се присећају и нагађају текст. Драматизација се на даље придржава оригиналне бајке, а судбину посаде на броду никада не сазнамо. Лутке се у представи користе за причу у причи како би се два наративна тока одвојила. Нејасно је зашто глумци користе лутке, а она најчешће само стоје умртвљена поред њих док они говоре текст и гледају ка публици.

Какви текстови се постављају у позоришту, на који начин се приступа теми представе одраз је света који желимо да изградимо. Ни једна девојчица и ни један дечак не би требало да ствара свет у којем је норма и нормално да жена мужу пере ноге или да је женино место у кухињи. Класика је ту да из ње учимо, али ни једно дело и аутори нису недодирљиви да у процесу драматизације или адаптације не могу да се прилагоде. Учимо девојчице и дечаке да једнако вреде, без обзира на свој пол и род. Научимо дечаке да сврха жена на овом свету није да њима кувају ручак. Васпитавајмо децу за бољи и равноправнији свет.

Научимо позоришне ауторе да се свет ван институционалних позоришта мења и да жене својим знањем заузимају просторе ван кухиње и задужења осим кувања. Немојте после да кажете да вас феминисткиње нису обавестиле.

Утисци публике након гледања представе:

„Више волим позориште од вртића.“ (гледатељка, 3 године)

„Било ми је досадно.“ (гледалац, 7 година)

„Било је добро.“ (гледалац, 8 година)

„Јако је мрачно. Нека упале светло.“ (гледатељка, 7 година)

Дивна Стојанов