Prvi festivalski dani - Velika i mala pozorišna istraživanja

Kažu da je moderna Kina tehnološki veoma razvijena zemlja. Pametni telefoni sada su ništa. Postoje pametni kućni aparati, pametne zgrade, pa i pametni gradovi. Da ne ulazimo sad u pretnje tehnoloških magnata da će veštačka inteligencija čovečanstvu doći glave, recimo da u predstavi “Fantastični snovi o planinama i morima” jednom dečaku ekrani kradu svu pažnju, dok uz malu pomoć roditelja i jedne knjige ne otkrije moć sveta mašte.

Dramska trupa moderne umetnosti Džeđang na Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici došla je sa punim koferom tehnologije, ali i mašte. Treći važan element predstave je fizička izvedba glumaca koji su u neprestanom kretanju, vrlo intenzivnog, telesnog stila glume, kojim po kineskoj pozorišnoj tradiciji, dominiraju ekspresivni izrazi lica i očiju.

Najmanje bih mogao da kažem o tekstu koji je napisao Šiava Tang. Prvo zato što je predstava iz Kine neverbalna, a drugo zato što je on zasnovan prema “prvom i najneobičnijem remek delu” kineske književnosti, kako se navodi u katalogu. Šan Hai Đing, kako se zove mitološki tekst iz drevnih perioda kineskih dinastija, govori o poreklu zemlje i njenih stanovnika, prvenstveno ljudi, ali i poreklu Sunca, vode, neba i drugih figura i fenomena bliskih ljudima bez obzira na kulturno poreklo mitova o postanju.

Predstava koju je režirao Mijao Džao počinje kao porodična priča. Roditelji malog dečaka vode bitku sa njegovom nezaustavljivom energijom usmerenom ka ekranima, sve dok jednog dana ne bude uvučen u svet knjige i otkrije čudesna stvorenja i stvaranje.

Jezik predstave je izuzetno brz. Dešavanja se nižu u furioznom ritmu. Dečak je čas u porodičnom okruženju, već u sledećem oko njega se razvijaju čudnovata bića iz bajke, meni su ličila na zmajeve i ptice, a nedugo zatim upoznaje i misterioznog junaka sa lukom i strelama koje imaju moć da utiču na sile koje se razvijaju oko njih dvojice. Sve vreme, oko njih su prisutna i druga nebeska tela, prikazana kao sjajne i šarene lopte. Ljudi su uglavnom prikazani kao male skulpture od gline, što je upućivalo na njihovo poreklo, krhkost i ranjivost u sitacijama kada im je trebala pomoć dečaka i heroja. Teško mi je bilo pohvatati sve konce priče i opustiti se. Bolje reći - upustiti.

Osnovni stilski pečat predstave je bogata upotreba muzike, tj. zvuka i njegova sinhronizacija sa scenskim pokretom, odnosno radnjom. Dizajn zvuka prati i veoma upečatljiv dizajn svetla, tako da se na sceni uspostavlja specifičan amalgam pozorišta i video-igrice. Za razliku od video igrice, gde su i junaci digitalni, ovde je reč o izvođačima, glumcima, koji čitavoj priči daju ljudski oblik i šarm. Zato je i nedvosmisleno lako dati neko poučno značenje predstavi, mada je lako i pripisati joj kompetitivnost sa onim što novije generacije zapravo i privlači, a to nije tradicija, kultura, u onom osnovnom smislu, kao nešto iz prošlosti.

***

Poželeo sam da upitam goste iz Kine kako oni doživljavaju predstavu “Zaljubljeni leptiri” Amele Vučenović iz Dečijeg pozorišta Subotica, koja se oslanja na tradiciju pozorišta senki iz Kine i vrlo složenu izvođačku tehniku. Na zastoru od platna, glumci iza vode osvetljene figure i postavljaju ih tako da publici predstave priču punu detalja.

U ovoj predstavi se vide čak i glumci, što i njihove senke dovodi u u funkciju priče. I još više, u početku i na kraju predstave imaju nešto nalik folklornoj tački, a na proscenijumu su i dva naratora.

Vraćajući se osnovnoj nameri - pozorištu senki - i to je delovalo pomalo “unapređeno”, tako da je skoro bilo reč o živopisnoj animaciji koja se koristi u crtanom filmu. Ili bar njenom pokušaju, jer je bilo podosta tehničkih i stilskih detalja koji nisu išli u prilog potpunoj pozorišnoj iluziji. Čak se bar iz jednog dela publike videlo svetlo, odnosno sijalice koje su kvarile projekcije senki na zastoru. A to nije bila jedina nezgrapnost…

Međutim, sa dovoljno šarma i duha, može se reći da su savladali tehniku i izveli jednostavnu, a lepu priču o devojci koja je samo želela da se školuje i uda za onog kog voli, ali nije joj se dalo, zbog krutih stega tradicije. U jednoj od najčešćih verzija priče o ljubavi - osujećenoj ljubavi - leptiri su bili tu da podsete na lakoću, lepršavost, živopisnost, ali i prolaznost. Možda je i aspekat njihove metamorfoze prisutan, iako nije bio dodatno naglašen u predstavi.

Priči je tako pridodat i burleskni karakter koji je kod nas bolje poznat od kineskog pozorišta senki, jer nam je geopolitički bio bliži. Došao kroz razvoj pozorišta senki u Aziji, pogotovo Turskoj, pa je nivo “sudaranja” i saradnje sa životinjama u predstavi delovao atraktivno, karađoski, držeći pažnju publike u sali.

I još jedno važno pitanje: iako je u vezi sa kineskim “Zaljubljenim leptirima” koji nisu iz Kine u mojoj glavi bilo reči o kulturnoj aproprijaciji, shvatio sam posle da je reč o svetskoj baštini. Svaka kultura može doživeti svoju interpretaciju u drugoj kulturi, mada su u poslednje vreme aktuelni snažni kulturno-politički pokreti da se to ne radi, pogotovo ako je reč o osetljivijim društvenim sadržajima.

***

U predstavi “Zaboravljena priča” Dječijeg pozorišta Republike Srpske, na sceni je bila jedna velika fotelja. Zbog toga što sam još ranije, gledajući predstavu Andreja Boke u Srpskom narodnom pozorištu, “Roditelj: prvih šest” godina, uočio predimenzionirane objekte, pa i lutke, shvatio sam da Boka pokušava da izvede nešto kao jedinstvenu stilizaciju i napravi prepoznatljiv otklon od uobičajene “miniturizacije” lutaka i drugih rekvizita u dečjem pozorištu. Scenografkinja i dizajnerka lutaka Sandra Nikač je kreirala monumentalni objekat u formi fotelje, koji je imao više funkcija. Glumci su na njemu delovali mali, što je pogotovo bitno kada igraju dečaka i njegovu baku. Svojim dimenzijama neodoljivo je privlačio pažnju, a što je još važnije, predstavljao je kuću. Fotelja i te kako ima veze sa udobnošću i mirom, što baina kuća definitivno u ovom slučaju treba da predstavlja.

Mina Petrić je kao autorka tekstualnog predloška, ponudila uverljivu dramaturšku petlju u kojoj dečak koji sluša bakine priča postaje i sam junak jedne od glavnih, nakon što mu baka premine. Junak priče o ptici i njenom jajetu, skrivenom u kući, koju mu je baka pričala mašući rukama kao krilima.

Zaborav je često podatna građa za pisca. Kako to da se junak ne seća, i još bolje, kako to da se na kraju seti toga što je zaboravio, Mina Petrić je lepo iskoristila u kontekstu odrastanja i mogućnosti sećanja. Sa tim je dodirnula, to jest otvorila još jednu važnu temu koja prati detinjstvo, a to je gubitak. Obično su to bake i deke, a nisam sad siguran, čini mi se da se Mina Petrić upuštala i u smelije poduhvate dramskog istraživanja gubitka u porodičnim linijama. Dakle, dečak koji je ostao bez bake ponovo se vraća njenoj kući, našoj velikoj stolici, koja je sada u vlasništvu zaborava, odnosno prirode. Puževi, miševi, ježevi, kao veoma živopisno kreirane i animirane lutke u predstavi (preciznije kostimi), kreću se slobodno, sve dok dečak ne pronađe ono što je tražio, odgovor na zagonetku ptice i njenog jajeta u kući.

Ostalo je malo nedorečeno gde je ta kuća i zašto se dečak toliko zbližio sa bakom, kao i detalj da su ga roditelji na trenutak izgubili iz vida, kako bi se vratio uspomeni, ali to i nije toliko smetalo. Životinjice i akrobacije glavnog junaka pomogle su i meni da zaboravim na ponekad nevažne stvari i prepustim se uživanju u estetskom i emociji.

***

Pre nekoliko godina na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica, glavnu nagradu i oduševljenje dobrog dela publike dobila je Luana Gramenja za predstavu “Pepeljuga” pozorišta Zakes iz Italije. Mračna, horor priča u njenoj interpretaciji, odisala je originalnošću i hrabrošću da se uđe u nepoznata područja kad je u pitanju pozorište za decu.

Luana Gramenja je ponovo na Festivalu u Subotici, samo što je sada radila u Pozorištu za decu i mlade u Kragujevcu, a predstava se zove “Alisini snovi”. Naravno, po najčuvenijoj Alisi, Luisa Kerola.

Pažnju odmah privlači dizajn pozornice (Francesko Đivone) na kojoj ne deluje da je išta viška. Jedan podugačak sto postavljen popreko, sa stolnjakom koji pada do poda, pločice poput šahovskog polja, svetlo taman takvo da se osim scenografije ne vidi ništa. Jedna stroga dama šeta levo desno, a zatim pojavljuje se i devojčica u beloj spavaćici, za koju je odmah jasno da je Alisa. Njeno nemirno lice, plesni pokreti koji kao da dolaze iz srca savremenog plesa, mini-cirkuska bravura sa rekvizitima poput čajnika, nagoveštavaju još bunovniji san. Nema reči, samo muzika.

Muzička partitura Dilana Lorimera dovoljna je da pažljivog gledaoca zanese u svet nepoznatoga. Kratki tonovi, neobična harmonija, zvuk gotovo neprepoznatljivih instrumenata, ritimčna struktura, osnovne su karakteristike kompozicije koja prati, ili je organski deo scenskog pokreta. Isprekidani potezi, nepredvidiva linija u koj jedna ruka na prati telo, niti glava deluje da stoji na ramenima, vrlo su uzbudljiv scenski izraz (Alisu igra Staša Blečić).

Kada dođe do toga da Alisa kroz rupu na stolu pojuri zeca, čitav sto se praktično otvara i pretvara u svet Zemlje Čuda u kojoj žive Gusenica, Mačak Kezalo, Kraljica Srca i, najpoznatiji možda, Ludi Šeširdžija. Likova u originalu ima još mnogo, ali fokus Luane Gramenje recimo da se zadržava na ovima. Veoma “otkačeno” kreirane lutke i njihove pokrete, maske koje čine čitava lica, pa i glave, i dalje prati bogata fizička radnja.

Od glavnih pitanja postavljaju se ona najfilozofskija, pitanje identiteta, pitanje vremena (prolaznosti), promena koje su sa tim u vezi, i meni najdraže pitanje standarda, odnosno očekivanja. U tu strukturu Alisa se jasna, a na kraju i sasvim glasnom uzvikom iz glumučininog grla, apsolutno ne uklapa. Ni po cenu da joj ode glava.

Ponovo se na Festivalu u Subotici može raspravljati do koje mere može i treba da ide umetnost za decu i mlade. Po mom mišljenju, ovakve predstave su veoma ozbiljna i prava mera velikog umetničkog htenja, istraživanja i umeća.

Igor Burić