Treći i četvrti festivalski dan - Šta deca znaju o pozorištu

Glumci iz Velsa puno su uložili truda da savladaju srpski jezik. Skupili su i nešto jesenjih grančica i lišća, a decu su pozvali da im se pridruže na sceni. Predstava “Gde lišće šušti” Pozorišne trupe “Arad Goč” tako je postala najotvorenija od svih do sada viđenih na festivalu. Počevši komunikaciju sa decom još ispred pozorišne sale, glumac ih je pozvao u svoj dom, koji je počeo da pravi, poput ježa, od grančica i šumskog lišća. Imao je i tu neku toplinu i mekoću, a za bodlje bi mogli da se pozovemo na drvca kojima je scena bila pokrivena. 

Deca, istini za volju, i nisu bila toliko saradljiva, ali su bila vidno zainteresovana za izgovor stranca pojedinih reči na srpskom, kao i činjenicu, da im se dalo da doprinesu predstavi, brojeći i dobacujući skoro sve vreme čak i na engleskom.

Ako je Duško Radović rekao da deca u svojoj mašti dovršavaju predstavu, ja bih dodao da tome treba da doprinesu i vaspitači, učitelji, jer je dosta velika razlika bila uočljiva između blagosti i razgoropađenosti u pogledu recepcije, međusobne povezanosti, pa i netrpeljivosti u publici. Nekad je bila aktuelna emisija “Šta deca znaju o zavičaju”, a ja bih baš voleo da vidim jednu koja bi se zvala “Šta deca znaju o pozorištu”, pa možda i pretočenu u predstavu.

Glumac i nije trebao decu za takmaca. Imao je on svoju koleginicu, koja je predstavljala, kako se duhovito izrazio, drugog zmaja. Dok je on slagao i uređivao, ona je razarala i igrala se. Otuda bi se moglo zapitati i ovo: da li se destruktivna energija može pretvoriti u kreaciju i igru?

***

Sve više razmišljam o moći pozorišta za decu u vaspitnoj ulozi i edukaciji. Definitivno matorim! Kada su juče predstavu otvorili sa podatkom da se glavni junak zove Ojoj, začuo se zajedljiv smeh mališana i mališanki. Kasnije me na sledećoj predstavi jedan dečkić bockao sve vreme sa leđa, u stalicu i u leđa, što nožicama, što ručicama… Koliko se moraš osećati ugrožen da ti takvo nešto predstavlja sladostrašće?

Danas sam pokušao i ja da nađem malo dete u sebi. Veoma je uzbudljivo tragati za odgovorima na neka pitanja koja se jave u pozorišnoj sali na Festivalu u Subotici. Ojoj!

Poljaci iz Pozorišta “Pinokio” iz Lođa, koje je, kao i mnogi, čest gost na Festivalu u Subotici, izveli su predstavu “Ojoj: velika priča o maloj liniji”. Svi kažu da deca kad sanjaju da lete, ona u stvari rastu. E, pa tako i ovde, priča se razvija oko ideje da nam je potrebno malo vetra u leđa da savladamo vršnjačke prepreke. U predstavi to bukvalno znači da mali dečak zvani Ojoj više zbog njegove nesnalažljivosti, nego zbog pitanja identiteta, nije mogao da se uklopi u društvo koje je igralo košarku na ulici, pa je tako usamljen otkrio i da mala crvena trakica može da postane životna linija koja će ga voditi do povezivanja sa njima.

Glumačka ekipa iz Lođa, listom muškarci, da ne kažem dečaci, sa izuzetkom da je Ojoja igrala devojka, imali su dvojak nastup u predstavi. Deo je bio zasnovan na njihovoj govornoj radnji koja je predstavljala zvuke lopte, igre loptom, muzike i žamora karakterističnog za zaigrane družine, a deo na njihovo fizičkoj radnji, odnosno vođenju lutaka “dokolenica” koje su bile vođene stopalima, a glava štapno, rukama. Poseban zadatak imali su grupno, da animiraju crvenu traku-liniju, koja je na momente, verovatno samo starije u publici, podsećala na čuvenu La Lineu, crtani o namćorastoj spodobi - Liniji.

Crvena linija nije imala namćoraste karakteristike, ali stvarno je znala u svašta da se pretvori. Zahvaljujući veštim glumcima, dabome, ali i dizajnu pozornice, pa i svetla. Na kraju, kao što sam već otkrio, pretvorila se u pticu koja je našeg Ojoja odnela ohohoj.

Na kritičkoj strani recepcije ove veoma zaokružene i lepe predstave, može se reći da je gubitak linije, da se izrazim njenom dominantnom figurom. Naime, kada se glumci zaigraju sa crvenom trakom, ja sam bar zaboravljao i o čemu se uopšte tu radi. Drugim rečima, čest je to fenomen ne samo u pozorištima za decu, tehnika postane svrha, a kreativnost sama sebi dovoljna. Ipak, ne ljutim se ja, a nisu ni deca. Sala je bila prilično mirna tokom nastupa “Pinokija”.

***

“Čarobna frula” iz Pozorišta mladih Novi Sad ima pretenziju da deci približi operu, kao što joj ime kaže. Ivana Đula i Milica Sinkauz su na osnovu libreta čuvene Mocartove opere napisali dramsko tkivo za koje se može reći da je pojednostavljeno i ohumoreno (ako ova reč uopšte postoji). Napisano je tako da glumci mogu da igraju pevaju, sviraju, a pomalo i vode lutke, što je sve zajedno režirala Renata Karola Gatika. Ona je to učinila tako što je svakom glumcu dala da se igra sa likovima, što se u pozorišnoj teoriji još od Brehta zove verfremdung efekat. Fau-efekt. To bi trebalo da omogući glumcima kritički otklon spram radnje i podigne moć rasuđivanja u vezi sa etičkim kategorijama predstave.

U “Čarobnoj fruli” pored evidentnog sukoba sila mraka i svetla, predstavljenih kao dva kraljevstva, fau-efekat je na snazi da približi uverljivost laganja kao svojevrsnu moć bacanja čini. Zaplet putem kojeg Kraljica Noći nagovara Tamina da oslobodi Paminu zatočeništva Kralja Svetlosti upravo je primer jednog takvog zamešateljstva. Dalje se iz “Čarobne frule” koristi motiv ćutanja kao posebne moći, što junacima nikako ne uspeva, na radost kreativnog tima predstavi koji je ovo dobrano iskoristio kao komički potencijal, pogotovo u pozorištu za decu gde muva ne može da se čuje od konstantnog zujanja u publici. Malo je nespretnije sproveden u delo motiv straha od smrti dalje kroz iskušenja za glavne junake, a može se reći da je uspešno iskorišten potencijal lika Papagena, koji je nešto poput smotanog saveznika njegove prinčevske plemenitosti Tamina.

Glumci Ksenija Mitrović, Marija Radovanov, Saša Latinović, Slobodan Ninković, Uroš Lazović, veoma dobro koriste barokne kostime, pozornicu unutar pozornice, dvostruku, pa i trostruku vrstu igre (pevačke, animatorske i glumačke partiture). Deluje kao da se dobro zabavljaju i dele tu radost i sa publikom. Neposredni su i nasmejani. Da je bilo još više umetničke ambicije, verujem da bi bili i otkačeniji, raznovrsniji, a predstava hrabrija i lucidnija. Sve u svemu, vrlo dobro upakovana predstava.

***

Lutkarsko pozorište “Bobita” iz Mađarske imalo je najmirniju publiku na 33. međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica. Toliko mirnu da na kraju nisu uspela da se razdrmaju i pomognu šarmantnom dvojcu na sceni (babi i dedi?) da iščupaju repu. Dobro, ovo je bila šargarepa, ali ista stvar.

Predstava “Priča o šargarepi” Atile Saba koju su izveli Barbara Salai i Atila Rac ipak je veoma razmrdana i govori nam niz priča ne samo igrom rečima, nego i igrom objektima, životinjama, životnim partnerstvima… Dvoje glumaca uspeva klovnovskim veštinama u najboljoj tradiciji novog cirkusa i lutkarstva namenjenog prvenstveno najmlađima, da silnom energijom izvede niz priča iz života koji se tiču različitih odnosa i u kojima nam po pravilu treba tuđa ruka, blizina i toplina.

Kreacija kostima, scene i lutaka (Geza Nađ-Kovač), muzika (Samu Černak) i već navedena autorska ekipa napravili su veoma živopisnu i dinamičnu celinu koja ne prestaje da zabavlja, ali i čini da se zamislite, pa čak i osetite kroz šta prolaze dvoje scenskih junaka. Jedan u formi klovna, a drugi magarice.

A deca? Mirna.

Nisam mogao da razumem sve nijanse teksta na mađarskom, ali mogao sam da ih čujem i zvučalo je kao što je bila i igra, izuzetno dobro tempirano.

Igor Burić