Изложба у част добитнице награде за животно дело “Мали принц” – Здравко Мићановић

Отварање: 22. септембра 2025. у 13.15

Галерија Отвореног универзитета

МАШТОВИТО, ДУХОВИТО, УПЕЧАТЉИВО

У прошлости су, и то прилично дуго, површни зналци разноврсних облика рада са децом и за децу сматрали да онај ко се лати уметничког стваралаштва за најмлађе мора бити способан да се спусти на ниво детета. Доцније се, наравно, испоставило да то није баш сасвим тако. Крајем прошлог века, велики проналазач и ерудита Радивој Раша Попов изрекао је чувену тврдњу да онај ко намерава да има успеха у раду за децу мора бити способан да се подигне на ниво детета.

Постоји, међутим, рекао бих, још један неопходан услов: свако од квалитетних и признатих стваралаца за децу, кроз све промене, проверено, сачувао је дете у себи. Та хвале вредна особина, јасно, краси и аутора изложбе „Учимо ћирилицу (до азбуке не без слатке муке)“, ликовног и графичког дизајнера, мајстора илустрације, плаката, стрипа и, додао бих, сликовнице, дугогодишњег професора Факултета примењених уметности у Београду, Здравка Мићановића.

Поменух с разлогом сликовницу, пошто је то књижевно дело, понекад без текста, најближе „читаоцима који још не знају да читају“. Ево шта је пре чак седамдесет пет година, рекао Сима Цуцић, пионир теорије књижевности за децу у нас: „Питање сликовница је важно и сложено питање. Уколико су млађи читаоци (или само гледаоци), утолико су већи уметнички захтеви и већа одговорност. То је прва књига, пре буквара, са којом деца долазе у додир.“

Занимљиво, јер ако бисте запитали било кога, вероватно би сметнуо сликовницу с ума и као из топа одговорио да је буквар прва књига са којом се дете среће. Нажалост, буквари су се кроз историју врло споро и врло мало мењали. Приметивши то, Душан Радовић је у тексту „Тужна прича о букварима“, између осталог, навео: „У јеку учења, знања, великих и брзих промена, највеће размене међународних искустава у свему, буквари су остали нетакнути и непромењени. Хербаријуми давно увенулих духовних цветова. Више је знања и вештине (интелигенције, духа, маште и укуса) уложила Кока-кола за пропаганду своје обојене и зашећерене воде, него школа за славу и величање читања и писања“.

У другом тексту, под називом „Зашто деца не уче“, Радовић примећује: „Школско знање нема наивност, једноставност и непосредност дечјих питања. Оно се не надовезује на постојећи фонд дечјих искустава и знања.“ Извесно је да Здравко Мићановић познаје и поштује „Душанов књижевни законик“. Лативши се припомагања почетној настави читања и писања, он показује да је и врстан педагог и одличан друг у игри, маштовит, духовит, упечатљив.

Иако су двадесет три изложене табле његових „дводимензионалних представа за децу“ већином намењене деци која су савладала латиничко писмо, па накнадно крећу у освајање и усвајање ћирилице, оне су и те како занимљиве и деци код којих је обрнут случај. А будући да се ради о прилозима објављеним у дечјем часопису, Мићановић је могао себи дозволити и да се каткад својски нашали са читаоцима, мимо строгих правила наставних планова и програма који воде од слова до гласова, па од гласова до речи и даље, до реченица, показавши како изгледа истинско допунско учење кроз забаву. Навешћу неколико симпатичних намерних ексцеса, који онима уобичајених интересовања и способности не могу засметати, а натпросечно радозналим, посебно љубитељима шаљивих ситуација, бивају добродошли. На табли „Крилата азбука“ дат је за свако слово азбуке одговарајући назив птице поткрепљен њеним изгледом. Под словом Х, међутим, налази се латински назив рода Hesperornis уз изглед те праптице из доба позне Креде. На табли где у исту сврху аутор користи називе и делове аутомобила, под словом Ђ нашао се мајстор Ђуро, стручњак за одржавање и поправку аутомобила. Међу животињама, под словом Њ, нацртана је свиња ради илустрације онога што имају и друге животиње – њушке, а животиње предвиђене за слова Ћ и У су размениле места, као да оне саме проверавају пажњу посматрача. На истој табли придодати су и латински називи и додатне информације, које у доба савремених технологија, уз помоћ родитеља, могу представљати нови истраживачки изазов.

Усудићу се да, на крају, овим лепим поводом, парафразирам великог проучаваоца и познаваоца неуропсихологије развојног периода, Светомира Бојанина. Неопходно је, сматра он, да децу одрасли приморавају да уче, али ће деца бити успешна само уколико то и заволе. Бранко Стевановић