Цртани филм, или шта је старије

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПОЗОРИШТА ЗА ДЕЦУ СУБОТИЦА

Жао ми је што не могу нешто више рећи о представама „Љубав и виолина“ И. И. Рома Лебедева, у режији Ане Вовчок, Дечјег позоришта Суботица, и „Принцеза Ружа и зачарани Орао“ Аргира Тамвакоуа и Панајотиса Ламбиса, у режији Панагиотиса Адама, Позоришта „Тик так нто“ из Грчке. Ова два остварења, како пише у каталогу, представљају рад студенткиње луткарске режије из Санкт Петерсбурга, инспирисан ромском музиком и бајковиту музичко-сценску причу о забрањеној љубави у којој се као елементи комбинују глума и маске.

Зато могу да кажем да три представе виђене међу последњима на 29. међународном фестивалу позоришта за децу Суботица – „Прича о метли“, „Приче од папира“ и „Преко трња до звезда“ – представљају својеврстан блок представа у којима је доминантна естетска фигура – цртани филм. Да, тачније би било рећи да је луткарско позориште уметност која је само могла да инспирише цртани филм, историјски гледано много каснију појаву, али ускоро ће бити још касније шта сам хтео да кажем.

„Прича о метли“ Ангеле Двикахје и Ризкија Путрија, Позоришта „Бон папет“ из Индонезије, прича је о намћорастом старцу који би да му све буде потаман, али једна мала, прпошна метла, баш му не да мира. Два глумца воде бунраки лутку и то не из сенке, него на светлу и баш је могло да се види како су и поред свох присуства успели да изграде жив карактер старог чике, који би да почисти веранду затрпану сувим лишћем и у жива у оброку на миру, али када год оде у унутрашњост куће, метла се помами и занесена несташлуком, поквари му посао.

Посебна посластица било је гледати како аниматорка оживљава прави објекат – метлу, а не лутку, а пажњу је пленила и још једна од техника у овој представи, а коју је ретко било видети на Фестивалу – трбухозборство. Морам признати да ме је дизајн лица лутке деде подсећао на Фредија Кругера, а анимација метле на психоделију неке страшне вештице, али све се то дало занемарити кад се једном препусти доживљају да представа комуницира на нивоу јако мале деце, такорећи бебећем.

„Преко трња до звезда“ Марије Немировски, у режији Андреја Урбака, Театра „Коом – коом“ из Израела, представа је која је приказала неуништивост дечјих снова. Један дечак, занесењак, непрестано сања о звездама и месецу, можда тако лакше подноси и помало се склања и од обавеза које почињу да га стижу – школа, вршњаци, родитељи, спортски тренинзи, клавир... Било како било, он не одустају и на крају све њих успева да превезе до свемира.

Рекло би се првенствено креирана за предшколски узраст, представа је комбинација глумачки експресивне игре, са немуштим говором – звуцима артикулисаним тако да по интонацији и гестовима тела, мимици лица глумаца, у публици нема сумње о чему се ту ради, а права посластица је једна од модификација штапно вођених лутки, лутка дечака, која је показала колико и једноличан и статичан израз лица, може да се оживи. Другим речима, потврђена је она стара да је позориште у главама гледалаца.

„Приче од папира“ Ивана Александера Долчева, Христа Петева, Велизара Евтимова, Фондације „Theatre Corsair“ из Бугарске, веома је оригинална представа, која би била још боља да се аутори и извођачи нису трудили да нам покажу све, како се то каже.

Са мноштвом референци и на уметност већ из домена популарне културе („2001: Одисеја у свемиру“ Стенлија Кјубрика, слике „Крик“ Едуарда Мунка), прича почиње од постања свега, прогона из раја, преласка на онај свет у форми античке љубавне драме, па до мале људске приче, испод дрвета, можда истог тог постања, из Рајског врта, по традицији западњачке културе. Аутори и глумци су вешто развијали сложеност поступка, па су од дводимензионалних лутака на картону - цртежа, преко маказама и гужвањем распојасаних ручних лутака од папира, плошних у сегменту позоришта сенки, стигли до комплексније израђених, штапно вођених модификација лутки у обличју људских фигура. Тако је истовремено са људском, приказана и својеврстан преглед историје луткарства.

„Девојчица са шибицама“ по мотивима познате бајке Х. К. Андерсена, у драматуршкој обради Мине Петрић и Соње Петровић, која је представу и режирала у Позоришту младих, редак је пример представе за децу и младе са друштвено ангажованом основом, како се то каже. Значи, тема није бајка, него реалност – сиромашна деца, најчешће без старања, а врло често и она која су експлоатисана од стране старатеља – послата на улицу да просе који динар, не и корицу хлеба, или шибицу да се загреју.

Драматуршкиња Мина Петрић и редитељка Соња Петровић у креирању веродостојне приче послужиле су се фрагментима књиге „Поздрави некога“ Весне Огњеновић и Будимира Нешића, са аутентичним искуствима штићеника Центра за социјални рад и Прихватилишта за децу и младе у Новом Саду. „Девојчица са шибицама“ је настала и као резултат сарадње Позоришта младих са Фестивалом еколошког позоришта за децу и младе и Удружењем „Слобода нема цену“. У процесу настанка представе, што је такође за похвалу због одговорности према теми и њеном друштвеном значају, ангажоване су и правница Добрила Марковић и психолошкиња Јелена Сокић. Колико је представа у изведбеном смислу успела, можда најбоље илуструје то што је на Фестивалу позоришта за децу Суботица освојила једну од награда. И то не било коју, него Награду за најбољу представу Младог жирија.

Игор Бурић