Од лутке до сенке

Од лутке до сенке

Дивна Стојанов

Паприка Јанчи и ђавољи језик традиционална је луткарска представа позоришта Херлекин из Мађарске – висок параван, лутке које су навучене на руке аниматора, сонгови који исказују емотивно стање јунака, текст базиран на народној легенди. Пошто прича говори о народном хероју Јанчију са капицом у облику љуте паприке и пошто нас у причу уводи вештица која прави напитак од паприке, редитељ Оливер Шилнер домишљато спаја две нације познате по љутој паприци. У сценографском и естетском смислу, читавој причи унет је мексички призвук и визуелне асоцијације на рад Фриде Кало. Лица вештице и њених помагача птица колоритно и технички подсећају на Фридине слике. Паприка Јанчи, превазилазећи различите препреке, стиже до хабанеро паприке у стереотипичном мексичком пејзажу (пустиња са карактеристичним кактусом и Мексиканцем који свира гитару). Иако је публика све време навијала за Јанчија, узнемирујући је призор Јанчија, дакле лутке са мађарским националним обележјима, који туче потпуно црну лутку, Ђавола док деца навијају. Сем што је представом у великој мери промовисало насиље као решење сукоба, сцена са Ђаволом може да има расистичке конотације иако верујем да то није била намера редитеља већ неспретан сплет околности. Ово не значи да би традиционалне приче које се причају деци већ вековима требало мењати из корена, оне имају одређене вредности које преносе, већ би можда требало размислити о суптилнијим редитељским решењима. Такође, лутке су често биле угушене количином говора и представа је генералано преоптерећена текстом. Пишући овај текст након одгледаних свих представа, мора се ипак напоменути да је Паприка Јанчи и ђавољи језик представа на којој су деца највише реаговала у смислу навијала, сугерирала Јанчију како да дође до паприке, ритмично играла уз музику и радовала се његовој победи.

Следећа на програму фестивала је била представа Жена-фока ауторке, редитељке и извођачице Луциа Свободове позоришта Анима-Ацт из Словачке. Захваљујући папирићу са синопсисом добијеним пре почетка извођења било је могуће колико-толико испратити радњу. Прича је заснована на миту инуитских народа о блиској вези између људи и фока. Морепловац се заљубљује у жену-фоку која мора да одбаци део свог идентитета да би била са човеком. Касније схвата да њена жртва превелика цена коју је морала да плати и враћа се својим коренима. Дакле, Мала сирена, али ако бисте је гледали уназад. Губитак осећаја досаде гледалац је вероватно једино могао да има уколико је престао да трага за смислом онога што гледа и покушава да протумачи измишљени језик којим глумица говори. Ако гледалац посматра представу без тражења логике и каузалних веза, у овом случају, доћи ће до уживања у музици и звучних ефеката која се изводи на сцени. (Дениса Ухерова, Луциа Свободова).

Последња представа четвртог дана фестивала била је Ноћна песма театра Летећа крава из Естоније редитеља Јевгенија Ибрагимова. Ово је имерзивни перформанс у којем публика хода од пункта до пункта на сцени у потпуном мраку, а глумци осветљавају фигурице. Чаробна је игра сенки коју су успевали да произведу. Проблематична је теза од које полази престава „свет не треба мењати јер је он већ леп, него ми као појединци треба да се променимо“. Ово можда и важи за одређене аспекте живота, али на макро плану је потпуна пасивизација појединца и друштва.

Велика вредност овог фестивала је приказивање потпуно различитих приступа позоришту, преиспитивање шта је уопште позоришни чин и који су потребни елементи да би се нешто назвало позориштем, прилика да се гледају представе из различитих крајева света. Најмлађа публика је само четвртог дана фестивала имала прилику да уочи да представа може да буде невербална, да научи шта је театар сенки, да у позоришту чак не мора ни да се седи, да представа настаје од старих легенди и од савременог текста, да различити народи имају различите традиције, која све може бити функција музике и звука у театру... Та врста непосредне едукације, могуће, највећа је вредност Фестивала.